Preživo čovek brodolom i isplivao na pusto ostrvo. Gleda u nebo i zahvaljuje se Bogu:
-Hvala ti Bože što si me spasio.
Ali čim je malo bolje pogledao oko sebe ugleda gomilu domorodaca sa kopljima. Kad je video to ponovo uzvikne:
-E sad sam najebao!
-U tom trenutku začuje se božiji glas s neba:
Nisi najebao, oduzmi prvom koplje i ubij poglavicu.
Čovek uradi tako.
E, sad si najebao – kaže Bog.
Vuče mama dete po stepenicama, držeći ga za nogu. Penje se mama, penje, a dete odvaljuje glavom o svaku stepenicu. Na šestom spratu sretne komšinicu: -Dobar dan, gospođo.
-Dobar dan, komšinice.
Ugledavši dete krvave glave kaže:
-Čujte, ne želim se petljati u tuđe poslove, ali ako ovako nastavite, maloj će ispasti šeširić!
-“Ništa se vi, komšinice, ne brinite. Šeširić je dobro zakucan.”
Uhvatio ja zlatnu ribicu,a ona mi kao u svakoj priči kaže…
– Ajd, pusti me i ispuniću ti tri želje !
I ja je pustim.A ribica će:
-A želje, reci mi želje !
-Ma ne treba ništa – reko ja.
-Ma aj’ reci,ne ustručavaj se !
-Ma ne treba mi ništa, eto baš ništa !
Ribica će: – Aj’ bar da ti ga popušim eto…
– Ajd – reko – a šta ću, da se ne uvredi. I popuši mi ga zlatna ribica. I
tako, dok je pušila, pretvori se iznenada u devojčicu od 13 godina.
Eto, gospodine sudija, tako je to bilo, matere mi !
Razgovaraju dve bakice koje se nisu videle godinama:
– Oooo, draga, kako si?
– Pa, dobro, ne mogu se žaliti…
– A kako ti je muž?
– On je mrtav.
– Stvarno?! Pa kako se to dogodilo?
– Jednog dana, sećam se, bilo to pre dve godine, moj čovek je tražio da mu za ručak spremim grašak. Ja pogledam u špajz, nema, imam samo pasulj. Ja ga pitam, ‘oćeš pasulj?, al’ jok, neće on, ‘oće grašak i kraj.
– A, sećam se, bio je tvrdoglav.
– Nego šta! Ja mu kažem, nemam grašak, može samo pasulj. Ma ne, hoće on grašak i ništa drugo. I krene on tako do prodavnice da ga kupi, al’ kako je otvorio vrata, strefi ga infarkt i on se sruši mrtav.
– Ijuuu… I šta si uradila?
– Pa šta sam mogla, spremila sam pasulj.
